Početna

Činjenica je da smo nacija koja previše brine i nekako tu zabrinutost doživljavamo kao zanimanje i kao da se takmičimo ko će više brinuti. Ljudi neprestano brinu o tome šta bi se moglo dogoditi ili su zabrinuti zbog grešaka koje su učinili. Brinući o tome šta će biti sutra i šta je bilo juče, gubimo osećaj za ono najbitnije: – Šta možemo uraditi sada-, a to je upravo vreme u kojem možemo da uradimo nešto dobro i korisno. Istina je da zabrinutost može odvesti u depresiju i teskobu, no dobre vesti su da je reč o ponašanju koje je lako promeniti ako to zaista želimo i tada kroz život možemo ići opušteno i svesno. ..

Kao devojčica sam tačno znala šta hoću, ali sam živela neki sasvim drugačiji život, noseći duboko u sebi svoje snove i želje, od kojih nikada nisam odustala. Ceo život idem srcem, učeći iz životnih lekcija, onih lepih i manje lepih, a naša duša bira put da bi rasla i razvijala se, pa su stoga naši putevi veoma često trnoviti, strmi, neprohodni, i nekako nam se čini da uvek biramo teži put, da idemo uzvodno, boreći se sa olujama i vetrenjačama. Shvatila sam nešto veoma važno, da ljudi koji veruju u svoje snove i žele da ih ostvare, nikada se ne zaustavljaju, traže iznova i iznova, imaju neverovatnu energiju i snagu, koja ih gura napred, lutaju, prave promene u svom životu, gladni su i željni učenja, radoznali i svestrani, oni sve mogu i ništa im nije teško….